Dok rakete zuje Bliskim istokom, a komercijalni avioni leže u egzilu na aerodromima širom Evrope, izraelski građani otkrivaju novu dimenziju izraza “bježati glavom bez obzira” – samo da je s palubom i privatnim kuharom.
Jer kada se nebo zatvori, granice stisnu, a haos zapakuje kofere.
U marinama – drama. Ljudi sa pasošima, debitnim karticama i izraelskim naglaskom stoje u redu da uhvate mjesto na plovilu koje košta više nego najluksuzniji hotel.
Cijena? Samo par hiljada eura eura po osobi. Za “vanrednu humanitarnu evakuaciju”, naravno.
Ali dok jedni klize po talasima u “deluks egzodusu”, oni sa manje sreće i više realnosti – kreću na put ribarskim brodicama. Uz jednu ruku na veslu, drugu na kanticu – jer dno broda propušta kao diplomatske izjave njihovog voljenog Natenjahua.
Na nekim čamcima piše “Sretno” – što se smatra i molitvom i instrukcijom.
A oni koji nemaju ni za brodić – ne brinite, država misli na sve: sanitetska vozila stoje spremna da ponude evakuaciju u vodoravnom položaju. Bez klima uređaja, ali s otvorenim prozorima za ventilaciju i sirenom za atmosferu.
Vlasti?
Ministrica saobraćaja je ponosno objasnila da su “svi avioni van zemlje, da ne bi stradali”.
Jer šta će ti narod kad imaš netaknutu flotu?
Kao da je neko rekao: “Spasimo avione, ljudi će se već snaći. Nisu to amateri.”
U međuvremenu, Tel Aviv planira “postepeno vraćanje građana”.
Plan je, kako nezvanično saznajemo, da se prvo vrate siromšani – oni se brže evakuišu i ljepše mucaju na CNN-u.
🧴 ZAKLJUČAK:
U modernim ratovima ne bježi se više helikopterima, već u privatnim kabinama sa skiperom i Spotify listom ‘Calm Waters’.
Ako nemaš za jahtu – veslaj. Ako nemaš veslo – kanta je tvoje najmoćnije oružje. Ako nemaš ni to – barem ti ostaje osjećaj da si demokratski jednako nevažan.
Svi smo u istom čamcu, kažu.
Da, ali nekima curi dno – dok drugima sipaju prosecco.