Puževi balavci mi pojedoše svu baštu! Prave veliku štetu, opustoše sve i nestanu, a za sobom ostave slinave tragove. Uhvatio sam jednog, ličio je na gradonačelnika Banje Luke Draška Stanivukovića. Čak bih se mogao kladiti da je imao frizuru – lijepo začešljanu, teleći pogled, naizgled zbunjen ali zao, ne zna gdje ide i ljigav da ljigaviji ne može biti. I iskren da budem, malo mi liči na onu rabotu!
Mislim puž, ne Draško. Tog Draška ne znam, ali puža znam.
Ima tu nešto poznato – gmiže polako, ali stalno prema istom cilju: da sve pojede, ali da ostane „nevin“.
Da ne bude kriv, jer „on je samo puž“. A u stvarnosti – pravi štetu veću nego radikalni skakavci.
Draško Stanivuković je, u političkom ekosistemu, nešto između glasa razuma i rezervnog Dodikovog mikrofona.
Kritikuje Dodika danju, a noću mu u Skupštini pruža podršku.
Danju priča o evropskom putu, toleranciji, reformama. Noću liže nacionalističke rane i sanja o granicama do Karlobaga.
Kaže da je opozicija.
Kaže da je za BiH u Evropi.
A kad dođe stani-pani, uvijek je na strani ultranacionalista.
Uvijek na ivici – između „ne odobravamo“ i „al’ evo da podržimo“.
To vam je kao kad puž balavac uđe u baštu , napravi štetu, s porukom “Samo sam ubrzao sam proces gnjiljenja.“
Stanivuković je simbol nove škole političke mimikrije:
– govori jezikom građanskog,
– misli glavom radikalnog centralnog komiteta,
– djeluje po nalogu “svi Srbi u jednoj državi”.
Puž balavac s govornicom.
Ide polako, ali ide.
Ka cilju koji se zove: Velika Srbija – ali uz EU fondove.
Misli Draško da zna kuda ide
I kad ga pitaš gdje ideš, Draško?
Kaže:
„Tamo gdje pušu evropski vjetrovi.“
A zapravo – puzi u krug.
I ostavlja trag. Slinav, naravno.